Srp­ska kra­ljev­ska aka­de­mi­ja na­uč­nik i umjet­ni­ka (SKA­NU) od­ne­dav­no je bo­ga­ti­ja za još jed­nog čla­na, Dra­ga Mir­ko­vi­ća, li­kov­nog umjet­ni­ka ko­ji ži­vi i stva­ra u Bi­je­lji­ni. Ro­đen je 1950. go­di­ne u Ve­li­mlju, u Ba­nja­ni­ma kod Nik­ši­ća, a ži­vot ga je odav­no po­nio iz rod­nog kra­ja u Bo­snu i Her­ce­go­vi­nu (BiH), gdje je dio rad­nog vi­je­ka pro­veo kao na­stav­nik li­kov­ne umjet­no­sti i isto­ri­je umjet­no­sti u Olo­vu i Tu­zli. Kra­jem se­dam­de­se­tih go­di­na pro­šlog vi­je­ka li­kov­ni umjet­nik, a sad aka­de­mik, po­čeo je sop­stve­ni bi­znis-pre­ra­da ka­me­na i iz­ra­da naj­za­htjev­ni­jih umjet­nič­kih dje­la u ka­me­nu. U vi­ho­ru mi­nu­log ra­ta iz Tu­zle je sa po­ro­di­com mo­rao da iz­bjeg­ne, a svo­je no­vo sta­ni­šte pro­na­šli su u Bi­je­lji­ni, gdje je na­sta­vio da stva­ra, ali i da se ne­se­bič­no ba­vi hu­ma­ni­tar­nim ra­dom. Sve ono što je do sa­da ra­dio ovjen­ča­no je sa­da pri­je­mom u jed­nu od naj­pre­sti­žni­jih or­ga­ni­za­ci­ja. SKA­NU je ina­če osno­va­na no­vem­bra 1886. go­di­ne, a nje­na pre­te­ča, če­tr­de­se­tak go­di­na ra­ni­je, bi­lo je Dru­štvo srp­ske slo­ve­sno­sti či­ji u po­kre­ta­či bi­li Jo­van Ste­ri­ja Po­po­vić i Ata­na­si­je Ni­ko­lić. Od 1864. go­di­ne dje­lu­je Srp­sko uče­no dru­štvo či­ji su čla­no­vi bi­li, po­red broj­nih dru­gih zna­me­ni­tih lič­no­ti srp­ske kul­tu­re, na­u­ke i umjet­no­sti, Đu­ra Da­ni­čić, Uroš Pre­dić, Sto­jan No­va­ko­vić, te Pa­ja Jo­va­no­vić. U raz­go­vo­ru za „Dan”, Mir­ko­vić je na­gla­sio da je u SKA­NU pri­mljen na pred­log prof. dr Mir­ka Ker­ke­za, pred­sjed­ni­ka na­uč­nog vi­je­ća te or­ga­ni­za­ci­je, i aka­de­mi­ka prof. dr So­ko­la So­ko­lo­vi­ća.
– Po­ča­stvo­van sam što sam pri­mljen u SKA­NU ko­joj su pri­je Dru­gog svjet­skog rata pri­pa­da­li sve sa­mi bi­se­ri na­še na­u­ke, kul­tu­re, umjet­no­sti, po­čev od nje­nih pred­sjed­ni­ka po­put Jo­si­fa Pan­či­ća i Jo­va­na Cvi­ji­ća, do no­be­lov­ca Iva An­dri­ća, Mi­la­na Ra­ki­ća, Jo­va­na Du­či­ća, La­ze Ko­sti­ća, Lju­be Ne­na­do­vi­ća, te dr Alek­san­dra Be­li­ća i broj­nih dru­gih. Već sam kre­nuo u kon­kret­ne po­slo­ve. Upra­vo sam se vra­tio iz Lo­zni­ce, gra­da u ko­jem je ro­đen ču­ve­ni ge­o­graf Jo­van Cvi­jić. Na mje­stu gdje je bi­la nje­go­va rod­na ku­ća osmi­sli­ću i ura­di­ti umjet­nič­ko obi­ljež­je po­vo­dom 150 go­di­na od nje­go­vog ro­đe­nja – ka­zao je Mir­ko­vić.
Ob­no­vlje­na SKA­NU, is­ta­kao je on, i da­nas ima iste ci­lje­ve i za­dat­ke kao i pri­je vi­še od jed­nog vi­je­ka, a to je oču­va­nje srp­skog na­ci­o­nal­nog iden­ti­te­ta, nje­gov pro­gres i afir­ma­ci­ju, od­no­sno bor­ba za sve ono što je na­šem na­ro­du to­kom du­gih go­di­na ne­po­šte­no od­u­zi­ma­no. Ta bor­ba je, ina­če, du­bo­ko utka­na u bi­će no­vog aka­de­mi­ka, ko­ji sve to no­si i nje­gu­je još od svog ro­đe­nja u Ba­nja­ni­ma.
– Ko­me tre­ba „cr­ta­ti” šta su, po­seb­no da­nas, za­da­ci srp­ske eli­te, umjet­ni­ka i na­uč­ni­ka. Si­gur­no je to gu­blje­nje vre­me­na ko­je va­lja utro­ši­ti u za­šti­tu na­ših vri­jed­no­sti, me­đu ko­ji­ma su one na Ko­so­vu i Me­to­hi­ji, na bor­bu za oču­va­nje i da­lju afir­ma­ci­ju na­šeg ge­ni­jal­nog pi­sma–ći­ri­li­ce i svih dru­gih na­ših kul­tur­nih bla­ga. Tu smo da uka­že­mo na dje­la na­ših aka­de­mi­ka, čla­no­va SKA­NU, po­put Ni­ko­le Te­sle, Mi­haj­la Pu­pi­na, Mi­lu­ti­na Mi­lan­ko­vi­ća, ali i da na raz­ne na­či­ne po­mog­ne­mo stva­ra­o­ci­ma i mla­dim i onim u pu­noj do­bi stva­ra­la­štva da us­pi­ju u svo­jim po­du­hva­ti­ma, a ne da nji­ho­ve iz­u­me i stva­ra­la­štvo pri­sva­ja­ju dru­gi, ili je­de pra­ši­na – sma­tra Mir­ko­vić.B.Bra­šnjo


Pri­zna­nja i do­na­tor­stvo

Mir­ko­vić je za svoj rad do sa­da na­gra­đi­van broj­nim pri­zna­nji­ma, me­đu ko­ji­ma su po­ve­lja i zlat­na me­da­lja „Knez Ivo od Sem­be­ri­je”, za­tim zlat­na me­da­lja Bo­rač­ke or­ga­ni­za­ci­je Re­pu­bli­ke Srp­ske, kao naj­ve­će pri­zna­nje gra­da Bi­je­lji­ne. Za do­pri­nos u re­sta­u­ra­ci­ji cr­kve u Krup­nju epi­skop ša­bač­ki La­vren­ti­je uru­čio mu je gra­ma­tu. Da je Ba­nja­nin istin­ski pa­tri­o­ta i hu­ma­ni­sta svje­do­či i to što je bes­plat­no ura­dio 500 nad­grob­nih spo­me­ni­ka za stra­da­le srp­ske voj­ni­ke to­kom mi­nu­log ra­ta.
– Sve to je za me­ne ve­li­ka čast i do­ži­vljam ta pri­zna­nja i na­gra­de kao pri­zna­nje za mo­je pret­ke i moj za­vi­čaj u Ba­nja­ni­ma – re­kao je aka­de­mik Mir­ko­vić.
Svo­je­vre­me­no u Ki­ni je for­mi­rao jed­nu vr­stu umjet­nič­ke ra­di­o­ni­ce za ob­ra­du ka­me­na, gdje je ra­di­lo i po 200 lju­di. Nje­go­va fir­ma u Tu­zli, ko­ja je ima­la naj­sa­vre­me­ni­je ma­ši­ne za pre­ra­du ka­me­na, pot­pu­no je uni­šte­na u mi­nu­lom ra­tu. U Bi­je­lji­ni su brat­ski pri­mlje­ni, na­sta­vio je sa stva­ra­la­štvom i do­bro­čin­stvom, pa cen­tar tog gra­da da­nas kra­si nje­go­vo autor­sko dje­lo, fon­ta­na u ma­na­sti­ru Sv. Va­si­li­ja Ostro­škog. U tom gra­du, na­gla­sio je aka­de­mik Mir­ko­vić, po­stao je bo­ga­ti­ji i za tro­je unu­ča­di, ko­je su nje­mu i nje­go­voj su­pru­zi Ro­si po­da­ri­li sin Mi­loš i sna­ha Jo­va­na. Ma­li­ša­ne, ka­zao je Mir­ko­vić, vas­pi­ta­va­ju u du­hu naj­bo­lje srp­ske tra­di­ci­je, a nje­gov če­tvo­ro­go­di­šnji unuk Alek­san­dar već sa­da zna da una­zad na­bro­ji 13 ko­lje­na brat­stva Mir­ko­vić iz Ba­nja­na.


Za Sr­be ne­ma du­hov­nih me­đa

U Cr­nu Go­ru, ka­ko je is­ta­kao, do­la­zi če­sto, jer mu u Nik­ši­ću ži­vi maj­ka i ve­ći dio fa­mi­li­je. Svoj rod­ni kraj ni­ka­da ni­je i ne­će za­bo­ra­vi­ti, a upr­kos da­lji­ni i gra­ni­ca­ma ko­je ga od nje­ga raz­dva­ja­ju, Sr­be, ma gdje bi­li, ni­ko du­hov­no ne mo­že ome­đi­ti.
– Pam­ti­mo i go­ra vre­me­na, ma­da su ova po mno­go če­mu za naš rod je­zi­va. Uvi­jek sam se ru­ko­vo­dio na­šim tra­di­ci­on­lnim vri­jed­no­sti­ma. U sre­di­štu mog stva­ra­la­štva je bri­ga o na­šim ko­ri­je­ni­ma, oču­va­nje pa­tri­jahlne po­ro­di­ce ko­ja je uz ja­ku vje­ru naj­ja­či stub srp­skog na­ci­o­nal­nog bi­ća. Po­tru­dio sam se da na­ši tra­go­vi po­sto­ja­nja u Ba­nja­ni­ma bu­du do­stoj­no obi­lje­že­ni – is­ta­kao je Mir­ko­vić, ko­ji je dvo­ji­ci brat­stve­ni­ka u rod­nom mje­stu, no­si­o­ci­ma Obi­li­će­ve me­da­lje, po­sta­vio spo­me­ni­ke.